Ijopetseigramo

 

moose

 

Januar 2016te pri samom kraju a ja odlučio da nešto konačno napišem. Moje prvo javljanje nakon finalnog prebega u Kanadu. Trebalo je malo vremena da se sredim pa da ponovo sednem za tastaturu ali eve me ijopet.

Ima toliko puno stvari o kojima valja zboriti. Nova iskustva, novi svet, nova godina, nova vlada, novi izbori…

Puno dešavanja i izazova za moje receptore. Pivo je nekako dominiralo proteklom godinom pa bi je prosto nazvao Godinom Bogate Krigle. No detaljnije o tome drugom prilikom. Ono što me najviše masira svo vreme jesu stalna poređenja na relaciji Srbiji-Kanada. Normalno je to za nekog ko nema ni godinu iza sebe na drugom kontinentu. Tek upoznajem ovu grdosiju od države pa se mišljenje još formira ali se neprestano, u mojoj umnoj daščari  sve poredi sa materom nam Srbijom i Evropom naravno.

Naredne postove ću posvetiti svojim iskustvima, te uz pomoć mog reporterski dresiranog uma, potpuno neobjektivno i vazda šarlatanski opisivati ono što me snađe. Naravno da pomno pratim prilike u matici (to je onako dijasporični izraz za Srbiju koji sad moram češće koristiti) pa će biti lepo dotaći se „matičnih“ tema i zbivanija. Ništa kao pljuvanje izdaleka i deljenje pameti sa sigurne distance. No to mi je sudbina i nema mi druge.

Osećam da mi još fali da se ovde povežem sa našom crkvenom zajednicom, kupim plantažu praziluka i bacim se na ozbiljno Srbovanje. Sreća pa sam krstofobičan inače bi to bio logičan sledeći korak.

1

Ovako, dobijaćete uglavnom vizuelne detalje poput ovog, slike najlepšeg i najvećeg božanstva na ovoj planeti – Presvetle Majke Prirode.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

Prosto me je sramota

Vodja-Corax

Ustanem rano ujutro, sunce sija kroz okno.

Toplo mi oko srca i ne verujem da je zima gotova.

Otvorim frižider, pa dohvatim onu sapunjaru sa gornje police.

Našao se i poneki kiseli krastavac. Neide baš sa slaninom ali kad nema ništa drugo…

Napucam se fino za doručak. Pogledam kroz prozor kao da još jednom proverim- sunce opet sija.

Lepota jedna. Upalim „kutiju“ da vidim hoću li čuti nešto pametno.

Najviše volim kad čujem nešto inspirativno od naših lidera. Od onih što nas vode kroz trnje do zvezda.

A mi građani Srbije, na našu veliku sreću, stvarno imamo jake lidere. To su prekaljene iskusne vođe . Ti su navikli na najgore uslove. Klesani su u nedaćama devedesetih, u siromaštvu i represiji. Ono jeste, neki od njih su i sami bili deo tog istog represivnog aparata ali su se vremenom promenili. Adaptirali. To pokazuje njihovu širinu i spremnost na sve a sa jednim jedinim ciljem- da Srbiju dovedu do EU i blagostanja koje dolazi sa istom. Kad običan, prost čovek malo zastane pa razmisli, odmah mu se ukaže koliko smo mi srećan narod. Imamo elitu koja je ponikla u bedi , stvarana u uslovima oskudice i tranzicije a opet sad, u ovim novim vremenima, lako se i bez većih problema navikli na dobro i blagostanje. Imaju oni sad puno. Okruženi su svim blagodetima ove zemlje, sve im na raspolaganju. A opet ne žale se ništa. Prihvataju to ćutke. Ni zuc da čuješ. E to je ta adaptibilnost naših vođa. Istu su osobinu pokazali mnogo puta u poslednjih petnestak godina. Ma koliko se samo prelazilo iz stranke u stranku, iz ideologije u ideologiju, iz desnice u levicu, iz konzervative u liberalizam. Nikad im to nije bio problem. Moral i ideologiju su bacali sa strane kao stare okove, jer valja Srbiju iz blata izvući. A fakulteti? Koliko je naših vođa pozavršavalo moderne škole i okitilo se diplomama, doktoratima? Ma nema kod njih zajebavanja , da me izvinete. Ne može neobrazovan ministar ili savetnik biti? Odmah se uskače u fakultetske klupe i uči, dan em noć, pa po skraćenom postupku, kao najnapredniji studenti i sa najboljim ocenama svršavaju. Onda se vraćaju u ministarstva i vode nas u moderni i brzi svet. Samo takvi i mogu da nas povedu napred. Recimo ja ne bih mogao. Kad se samo setim koliko je meni trebalo da škole završim. I ono jeste, spor sam i temeljan a to danas više ne prolazi. Mora da si ko jegulja. Brz i mudar. Srećom takvi su svi naši predvodnici.

I kako onda da ne budem srećan? Kad malo bolje pogledam, pa uperim dvogled u komšijska dvorišta, obrazi mi se zacrvene. Nije to bez razloga. Stid me je iskreno. Sramota me. Sve mi se usijaju obrazi pa pognem glavu i gledam u pod. Uši mi utrnu. U stomaku neki nelagodan osećaj, nekako struni, pecka.

Kako da me ne bude sram pored onih njihovih lidera. Sve slepac do slepca. Jadni ljudi ni ne znaju ko ih vodi. Odoše svi u jendek bez izuzetka. Nesreća velika. Zapitam se šta im bi da ih izaberu? Jesu li ćoravi na oči, ili gluvi ne daj bože? Kud im je pamet bila?

A naši, šta više da kažem a da nisam rekao? Još uz sve i lepi. Onako naočiti, neki visoki, neki niski pa još i sa naočarima. E pa sram me i gotovo.

Imamo bre predsednika republike koji objedinjuje tradiciju proizvodnje vrhunske šljivovice sa Vivaldijem, komentariše po društvenim mrežama putem telefona, ima diplome raznih fakulteta, deli ordenje svakom dobronamernom čoveku koji kroči u Srbiju. Da li treba i da pomenem kakva nam je “prva dama” ? Dragica koja skuplja pare po vazda i sve za nemoćne daje. Naš narod je toliko voli i ceni da je fond po njoj nazvao. Primera radi naše komšije Hrvati imaju Kolindu. Nisu se baš usrećili. Jedino što se kod nje da primetiti je neumesno pregolemo poprsje. Kad staviš Kolindu pored našeg Tome… Ma kako da mi ne bude žao komšija?

Sramota me ponajviše valjda zbog Dinkića. Onakvog stručnjaka vala ni u Beloj kući nemaju. Obama bi ga odavno kupio da može. Eeee ali nećeš kaurine. Mlađa je patriota kakvog nema. Pa on bre i kad nije u vladi, radi za vladu. Opet vuče konce, upravlja ljudima i resursima, planira, projektuje, svira, gura, trpa, diriguje i usmerava. Čudo od čoveka. Petnaest godina ne staje. Ne spava za dobrobit svog naroda. Pa gde to ima? Verujte mi da će on tako raditi do smrti. Čovek je u isto vreme nezasiti radoholičar i patriota do vaznesenja. Blago nama sa njim. Kako ćemo samo napredovati narednih godina.

Neću ni da pominjem Stefanovića, Gašića, Vulina ili ti ne daj bože Vlahovića, Tadića, Pajtića, Đelića, Čedu. Kako se ogrešiti pa ne spomenuti Vujovića i njegovog Malog. Oprostite mi ali ne mogu ih više nabrajati jer danima bih mogao ovako. More ih imamo. Okean čak. Blago nama.

Naš presvetli vođa, naša najveća nada, glavni među jednakima i najsvetlija zvezda srpskog parčeta neba, premijer Vučić, reče neki dan kako mu je pomalo neprijatno koliko nam dobro ide. Skoro pa je zaplakao čovek.

Kad on, takva veličina, jedva suze sudržava kako da ja, običan smrtnik suvih obraza ostanem? Svakoga dana plačem, suza suzu stiže. Sav narod po Srbiji plače, otuda valjda i one poplave.

Prosto nas je sramota.

Puter u kavi

bulletproof-butter-coffee-604x270

Znam da je u Stradiji sve gore. Ne treba nikom doktorat sa Megatrenda da „preleti“ kroz još friška sećanja i vidi gde smo bili početkom dvehiljaditih a gde smo sada. Tužnije od toga je što nema puno nade da će se nešto promeniti na bolje- ni uskoro, ni za dvadeset godina. Poprilično siva slika budućnosti , zar ne?

Dnevna štampa je podjednako depresivna. Ljudi sve manje čitaju novine. Ja međutim, ne mogu da odolim povremenom prelistavanju novina. Da, rekao sam prelistavanju jer to i radim. Ne dao mi bog da sve ono zlo pročitam. Nema te detoksikacije jetre ili klistira koji bi mi pomogli. Možda čitnem koji članak ali mora baš da ima dobar naslov. Ponekad radi razbijanja rutine pročitam totalno glup naslov. Jedini uslov u tom slučaju je da mora da bude izrazito debilan i da me zakači poluinfarkt kad naglas prosričem reči iz titulara.

Takav mi se ukaza nedavno pred očima. Istog momenta me obuze drhtavica, temperatura skoči na opasnih 38,2 a prsti sami pođoše k njemu :

Smršajte pijući kafu: Dovoljno je da znate ovaj trik“

Iza ovog nadahnjujućeg članka Blic Žene krije se cerebroparajuća priča o novom hitu ispijanja espreso kafe sa penom , kašikom putera i kašikom kokosovog ulja- sve naravno u istoj šoljici. Ovaj američki hit se navodno proširio i na V.Britaniju. Revolucionarni proizvod je inovativno nazvan …..pauza….(zvuk mahnitog dobošanja u svrhu najave)…pauza 2………PUTER-KAFA.

Da, dobro ste čuli, puter jebena kafa! Ko to ne bi pio? Magija za uši i ostale čulne organe.

No tu nije kraj. Po autoru ovog vrsnog nutricionističkog članka ta kafa je toliko energetski bogata, jaka, zdrava da čak menja i doručak. Posle nekoliko pasusa kvazinutricionističkih blebetarija pojavljuje se podatak da je čak osmišljena em značajno popularna PUTER-KAFA DIJETA. Popiješ masnu kafu izjutra, posle prve cigare i ti do ručka ne pomisliš na jelo. Ma ni ručao ne bi nego da se ne baca skuvano.

Onda, šlag na torti. Oči mi zamaglile od neverice. Sat sam ih vremena ispirao mlakom kamilicom. Tek sam sutra uspeo da pročitam uokvireni tekst koji glasi:

„Prema rečima dijetologa, doktorke Sare Šekner, pijenjem visokomasnih i visokokaloričnih napitaka zapravo možete lako da se ugojite, umesto da smršate. Ona predlaže da se držite kafe koju i inače pijete, ali bez krema, bez putera i bez šećera.“

Pa čemu onda onaj naslov gore nesrećo? Čemu trabunjanje o dijeti masnom kafom, njenom pronalazaču? Kokainski zavisnik na cvekli bi bolje popunio taj list elektronske hartije.

Jedno sam siguran. U Srbiji ova kafa a ni taj tip dijete neće nikad zaživeti! Prvo, mi ne koristimo puter nego margarin jer je on jeftiniji i kancerogen. Znači može samo da se zove MARGARIN-KAFA. Drugo, s obzirom da je cela nacija na VAZDUH-DIJETI, prelazak na ovu koja sadrži i kafu i margarin je nezamisliv. Mi jedva pare i za vazduh skrpimo.

 

 

Devet (9) nijansi mobilne plave

DSC_0656 DSC_0657 DSC_0658 DSC_0659 DSC_0660 DSC_0661 DSC_0662 DSC_0663 DSC_0664

Da li vam se ikada desilo da vaš mobilni a pametni pomoćnik (čitaj telefon), i pored svih vidova zaključavanja i uspavljivanja ostane upaljen u džepu. Ne? E pa meni jeste. Da stvar bude gora on voli i da slika. Ima izrazit nagon za fotografijom i korisiti svaki trenutak nenadgledane slobode da pravi raznolike džepne fotografije.

Dugo sam ignorisao njegov talenat i iznerviran brisao serije fotografija koje je on pravio. Više to ne mogu. Kao neko ko ceni individualne slobode i umetnost, odlučio sam da ga podržim i čak objavim sve što u budućnosti  bude slikao.

Evo prve serije fotografija rađene u novopazarskom džinsu na džepnoj postavi od plavog pamuka.

Na čaju kod Sigmunda

A ima i najbolje kolače sa cimetom.

A ima i najbolje kolače sa cimetom.

Svet je lud. Srbija luđa. Stres, nervoza, besparica. Mi svakodnevno ronimo u govnima i samo ponekad uzmemo malo daha. Kako onda ne poludimo? Glupost, naravno da smo ludi. To je samo ona održiva ludost s kojom se živi. Bitno je imati ventil. Danas ljudi prosto ne umeju da sačuvaju svoj minimalni nivo mentalne izopačenosti i često izleću iz takta. To nije dobro. Nije ni potrebno. Treba naći načina da sa nekim popričaš. Sa nekim ko je stručan i ko ume da postavi prava pitanja. Neko ko zna da sasluša i rastereti te pritiska. Ko drugi nego Sigmund Frojd? Ne mislim simbolično. Ne mislim na psihijatre koji će ti skinuti kožu sa starog izlizanog novčanika. Ko još ima para za njih? Ja ne. A i više volim da pričam lično sa Sigijem. Ipak je on pionir u ovoj oblasti.

Tajna je u samoterapiji pomoću zamišljenog psihijatra. Znam zvuči ludo ali radi savršeno. Eto recimo moj zamišljeni Sigmund mnogo je bolji od pravog-pokojnog. Oblači se u malo življe boje, puši lulu a ne cigare, vedrijeg je raspoloženja ali i dalje nemački analitičan i vrlo racionalan. Mi se siti ispričamo, mada više pričam ja nego on, a ne prestaje da me zadivljuje sa pravim pitanjima. Pogađa pravo u srž. Kao da me zna bolje od mene. Jedino me nekad izbaci iz takta kad grgolji dok pije crni čaj. Mislim,  ko to radi? Pa nije to žalfija pa da ispiraš grlo. No to su sitnice.

Naše seanse se obično dešavaju kad sam ja opušten, zamišljen i u stanju snažne realaksacije sa psiho-filozofskim nabojem. On se prosto pojavi i sipa sebi prvu šolju prokletog čaja. Zavali se u neko foteljče, izuje cipele i krene:

-Dobar dan Srđane. Kako ste danas?

-Fala na pitanju – solidno. A vi?

-Pa nije loše, fala na pitanju. Malo sam utanjio, imam nešto nejasnije obrise nego prethodni mesec. Za nijansu sam i gojazniji moram priznati.

-Izvinjavam se Sigmunde ali moja mašta nije kao nekad. Što se tiče kvazi-gojaznosti mora da je u pitanju refleksija moje zimske figure i forme. To je više nego verovatno.

-Da, da. Naturlich. Logično dragi Srđane.

Kaži mi šta te muči danas?

-Besparica pretežno. Poneka primesa beskonačne učestalosti  svakodnevnice s elementima bespomoćnosti. Hronični nedostatak nade i vere u bolje sutra. Nedostatak zdravih opcija i promena.

-Znači sve isto što i poslednjih deset godina?

-Volim što ste pronicljivi. Vrstan ste analitičar. Još bolji dijagnostičar. Mislim da vam je i Dr. House tu negde ispod skočnih zglobova.

-Ko? Koji Hause?

-Nije Hause nego House. Mada mu dodje na isto. Nije ni bitno. Kažite mi zar moje desetogodišnje nepromenjeno stanje ne govori nešto o vama kao psihijatru? Gde je tu uspeh?

-Nikako Srđane. Nemoj izgubiti iz uma da sam ja samo plod tvoje mašte i da nikako ne mogu snositi posledice za svoj neuspeh. Čitaj ona mala slova kad nešto potpisuješ.

-Ja nisam ništa potpisao.

Još gore. Kako si uopšte krenuo na terapiju bez i jednog papira. Za mene je ovo saznanje neprihatljivo. Otpustiću svog advokata još koliko danas.

-Vi nemate advokata.

-Još bolje, problem rešen! Vratimo se onda na seansu, Šta te izrazito muči ovih dana?

-Hm…Znam da budem malo nervozan i nekad noću teže zaspim. Uzvrtim se , razmišljam o sutra.

-To nikako ne valja. Obavezno o sutra razmišljaj što manje. Po mogućstvu nikako. Ako kojim slučajem ne možes da odoliš, čini to što ranije u toku dana. Uveče, nakon večere, takva razmišljanja su strogo zabranjena. Posveti se sportu, čitanju knjiga niskoopterećujuće sadržine(fantazija i ljubavni romani)  i seksu. Masturbacija je visoko preporučljiva i obavezno dva do tri piva neposredno pred spavanje.

-To je sve?

-Naturlich. Šta bi ti? Hoćeš sad da razvlačimo ceo dan? Da mi pričaš svoje snove i maštarije?

-Dobro znate da se ja retko sećam svojih snova.

-Odlično. Dakle gotovi smo. I onako bi ja sve to nekako povezao sa majkom ili seksualnoj nesigurnosti. Ajd žurim na partiju golfa sa Hičkokom. Ne smem dugo da ga ostavim samog napolju. Ima izraženu fobiju od ptica.

Ode on tako nekad kad dosadimo jedan drugom. No cenim njegovo društvo. Saveti su mu uglavnom dobri a i kad nisu – ne moram ih primeniti.

Dobar je Dr. Sigi ali ako mi dosadi, zameniću ga žirafom sa monoklom i kariranim kačketom. Mogućnosti su beskonačne.

'...so all in all doctor, my life has been pretty uneventful, wouldn't you agree? ...Doctor?'

Lopta je išla iz ruke u ruku

Lopta je išla iz ruke u ruku. Za početak to je bilo dosta. Ljudi se upoznaju, druže, igra ih spaja. Dobro, posle je kroz te iste ruke prošlo i brdo inicijalno punih limenki piva. To je samo doprinelo super-benignom uticaju košarke na širenje ljudskosti i stvaranju prijateljstva. Jezici prorade i razvežu se lako. Stres poteče u potocima kad se zametne igra među obručima. Ljudi više nikad nisu isti nakon nekoliko gore spomenutih rutina.

Mi smo to radili jednom nedeljno, osam meseci. Razlike u godinama, različiti krajevi Srbije iz kojih smo dolazili, različita zanimanja, različite životne situacije u kojima smo se nalazili samo su još više produbljivali našu bliskost. To je ono fino tkanje života koje se često ne vidi golim okom. U poređenju s godinama koje se naguraju u jedan osrednji ljudski vek, osam meseci nije nešto. Skoro ništa. Vreme je ovde potpuno pogrešno merilo. Ono ne može lošije opisati situaciju. Nema u njemu vremena koje je subjektivno realno. Nema tog druženja, koševa, priča, čaša vina, limenki piva, flaša kinija, iskrenih osmeha, znoja. Nema ni Našar Lajonsa. Ni Slima Piča. Nema ljudi sa svim njihovim vrlinama i manama. Nema prijateljstva koje se rađa iskrenim druženjem i spuštenim gardom, kao prema svom najbližem.

Zato se nadam da ćemo se opet sresti na nekom terenu. Bilo bi neučtivo drugačije. Svet je postao veliko selo. Da iskoristimo nešto od te globalizacije. 🙂

Malta basket oprostajna 2014

Prava ekipa. Veći deo nje.

Blogovanje

Divim se mojim „kolegama“, pravim i upornim blogerima. Oni istrajavaju. Pišu, dakle žive.

Moj rad se više može okarakterisati kao nerad sa povremenim ispadima. Prođu godine između dva posta. Evo jedan konačno i od mene. Nažalost valja ići na spavanje. Ustajem za 3 sata. Mora se raditi jer rad je stvorio čoveka. Vala će ga i ubiti.

Od mene dosta. Možda … Nazovimo ovo samo Bl.

Ogovanje mi nije dostupno. Biće valjda jednom.