Brain on strike!!

BrainVacation1

Nisam postovao ništa od 19. aprila. Nije da nemam ideja no mi je u glavi fešta. Previše vesti, previše emocija, danonoćne analize problema i mogućih scenarija, Dačić u Americi, Koštunica ponovo izašao iz stana, Vučić na Kosovu, Crkva preuzima državu, Kosovo je Srbija- Kosovo nije Srbija, novi Star Trek u bioskopima, čas kiša-čas sunce, piša mi se a opet i srao bih.

Nagomilalo se puno toga a moje sredoglavlje još navrlo da čita neke novine i knjige pa se zamorilo bespotrebno. Nije glava za čitanje (uvek je govorio moj deda) nego da se čovek more lepo počešljati i kapu natakarit.

Smanjio sam i alkohol i to gadno. Nisam ja navikao suva grla disati. Biće da je i to doprinelo da se glavni administrator u mojoj lobanji propisno iznervira i proglasi PAUZU DO DALJNJEG.

Bilo kako bilo, ovo je prinudni odmor Insanije. Kad joj bude vreme, zaživeće ponovo?

Advertisements

Kad mediji igraju…

funny_football_2

Proteklih mesec dana mediji su puni analiza, komentara, intervjua, izjava, odjava, dojava i svega ostalog na temu sudara fudbalskih reprezentacija Hrvatske i Srbije. Neverovatna medijska pompa. Ne vidim čemu toliko dizanje tenzije i senzacionalizam. Istina, fudbalska struka i sa jedne i sa druge strane, trudila se da spusti loptu na zemlju i neutrališe pomahnitale medije. Ali ne ide to tako lako. Ne daju se ni novinari. U jednom momentu, nakon celomesečnog svakodnevnog ispisivanja strana i strana o ovoj temi, mediji su ostali praznih ruku. Objavili su sve što se moglo, probali da zavade selektore, igrače, roditelje igrača, ekonome nacionalnih timova, maskote…

Prosto više nema o čemu da se piše. Eeeeee, ali ima još deset dana do meča. Onda se neki kreativni „žurnalista“ setio da pročaprka po tome šta koji igrač sluša na žurkama, koje  novine čita na klonji, da li spava na desnoj ili levoj strani kreveta, piša li stojeći ili sedeći. Zatim bilo koju od uočenih navika treba povezati sa nacionalizmom i primeniti višestruku hiperbolizaciju na istu:  Modrić je u vrtiću često pevao pesmu „Na kraj sela, žuta kuća“ , stoga  je on  ostrašćeni nacionalista jer podržava krađu organa srpskim civilima u Žutoj kući od strane albanskih zlikovaca. Tošić koristi kremu za hemeroide hrvatskog proizvođača „Pliva“ iz Zagreba pa je više nego jasno da je on rodom hrvat i da ne krije simpatije prema zemlji svog porekla.

Na kraju, konačno dočekasmo utakmicu. Sutra će se i sva halabuka smiriti (valjda). Ostaje da se nadamo da će to biti dobra tekma puna golova i borbenosti. Svako da navija za svoje bez raspirivanja mržnje i gluposti. Neka pobedi bolji. Ja ću samo kvaziprognozerski da označim iksić na tiketu a navijam za dvojku naravno. Ipak je to samo fudbal.

Uostalom, ima pametniji  stvari od toga. Krenula nam Farma (mada ja trezveno tvrdim da nama u Srbiji, ta ista farma nikada nije ni stala) pa se otvara logično pitanje ko će  da zasija a ko da ispadne ? Nisam baš dobro obavešten ko je sve u ekipi pinkovih farmera ali čuh za neka jaka imena poput Ere Ojdanića, Milana Tarota, Mikija Mećave, Ruleta, Duleta, Nazifa Gljive, Stanije, Seksi Sandre. Jaka konkurencija, priznajem. Ipak, ja bih moje karte stavio na Tarota, ipak on može da predvidi budućnost. Ne bi on ni ulazio da mu se nije već javilo ko je pobednik.

Samoubistvo aflatoksinom

image

Jebem ti život! Jebeni Balkan! Dokle više ovako? Malo, malo pa neko sranje. Ovih dana, šta god da upalim (od rerne do televizora) neko spominje te aflatoksine. Te ih ima u mleku, te ih nema. Pa ovaj proizvođač ima, a onaj opet ima manje itd. Panika na sve strane. Kažu kancerogena materija, izuzetno opasna. Spominju se razne ostavke, što ministara, što inspektora – doduše ostavke se samo spominju, ko još u Srbiji daje ostavku. Otkaz, sa druge strane, kao termin uopšte ne postoji u državnim službama.

Tako ljudi moji, po vazda. Od jutra do mraka: Ministar Poljoprivredni treba da odgovara! Inspektorat je kriv! Pokrajinski Sekretar P. kaže da je sve otrovano- glave da lete! Društvo za zajebanciju potrošača čas na jednu, čas na drugu stranu. Šeik Bin Zajeb predložio da upotrebimo Alas rakete protiv toksina. Vučić tvrdi da će svi toksini biti pohapšeni i da će im biti suđeno- po zakonu, naravno.

Ja, zbunjeni potrošač, ne znam smem li više piti omiljene mlečne napitke. Kako ću posle doručka na obaveznu toalet-sedeljku bez pola litre jogurta bezbedno smeštenih u moju trbušinu. Mleko bez  kafe ne  mogu ni da zamislim (pošto se moja jutarnja šoljica kafe sastoji 97,46 % od mleka). Znači prestajem i kafu da pijem. Aaaaaa, jebo te toksin!

Nek ide sve u p.m. ! „Odem“ časkom na net i nađem listu sa ozloglašenim toksičnim mlečnim brendovima. Pročitam dve vrste sa najviše aflatoksina i pravac samoposluga. Dobar dan. Dobar dan. Imate mleka? Imamo mleka. Ovog sa toksinima? I tog ako treba komšija, kod nas svega ima. Ništa, dajte dve litre Meglea sa 2,8% mlečne masti. Evo komšo, a što baš tog-ako smem da pitam?  Komšija, kažu da je  eto to od 2,8 % m.m. pomenute mlekare jedno od najbogatijih s toksinima, a ja ne pijem ništa light. Kad pijem s toksinima, hoću da bude u fulu. Pokupim mleko pa kući.

Na kuhinjskom stolu čaša, dve litre mleka-ubice. Sedim za stolom i sipam mleko u čašu. U pozadini filmska muzika iz vesterna. U očima, osetim strah. Napetost u celom telu, a ne ide mi se u klonju. Odlučio sam da se ubijem prekomernom dozom aflatoksina. Popiću obe litre i presuditi sebi. Ne mogu da živim u svetu gde ni mleko više nije sigurno.

Dva sata i dve litre kasnije- trbuh mi izgleda ko tempirana mlečna bomba. Pulsira trbušina podno brade. Izgledam kao da nosim šestorke, možda čak i ceo fudbalski tim sa trenerom i ekonomom i službenicima sa blagajne. Stolica ciči poda mnom. Ustao bih ali ne umem. Jedva uspevam da se spustim na pod. Četvoronoške, pun samosažaljenja, gegam se do dnevne sobe. Uspinjem se polako na trosed i ležem na bok. Upalio sam tv- da gledam nešto dok čekam smrt. Šta ću, neću valjda knjigu čitati? Prođe sat vremena, ništa.Nikakvih siptoma, nema bola samo mi se piša ko nikad pre.

Setim se da sam možda čak i stručan da prosudim i kažem nešto o tom jebenom toksinu pošto sam eto nekad u školi učio o raznim toksinima. Davno beše al’ mora da imam negde knjigu o tome. Procunjam po starim kesama pa nekako nađem, na dva mesta u dve knjige, dosta o gljivicama i njhovim otrovima. Kad sam pročitao, bi mi sve jasno.

Ne samo da neću uskoro na družbu sa pogrebnim službenikom, nego bi mi trebalo barem četiri litre dnevno-svaki dan, narednih deset godina da mi se verovatno nešto dogodi. Odjednom postade mi jasno i otkud tolika odstupanja u rezultatima od laboratorije do laboratorije. Jebeno je to uzorkovati i odrediti tačnu količinu u celokupnom uzorku. Nije lako ni analizirati precizno teško pripremljeni uzorak. Dakle dok to ne odrade neki germani ili japanci, ništa od tačnosti. Mislim da nema čoveka koji se nije dobro najeo ili napio aflatoksina na kugli zemaljskoj. Ima ga oduvek i svuda. Od godine do godine, od suše do kiše, manje ili više. (eto i rime) Dobro, treba ga kontrolisati i ako se koncetracija u proizvodima poveća-povući proizvode i ništa strašno. Ako ko i popije koju litricu „Afla mleka“ više, nije problem, kafa mu neće biti gorča a rak nema da ima. Barem ne od toga.

Posle se setih kako sam pod uticajem medija i panike zaboravio da ima toga i na Zapadu. Pa setimo se samo pre nedelju dana kad se otkrilo kako je cela Evropa jela lazanje sa rumunskom konjetinom, kakva se graja digla. Sve bilo uredno spakovano i prodavano kao govedina. Ko zna koliko je ljubitelja konja povraćalo taj dan kad su saznali da su jeli omiljene životinje, sve cockajući pri tom i ližući prste. Rešilo se i to. Rešićemo se i mi naših muka ali kad ću ja ovo mleko ispišati…

BUVLJAK: stanje nacije

image

image

Između dva mosta na Nišavi svake subote održava se niški buvljak. Moram priznati, buvljake u suštini baš često obilazim. Jednom godišnje smognem snage da se pomešam sa raznom svetinom, okružen iglama i lokomotivama. To činim da bi snimio STANJE NACIJE, kako to često voli da nazove moj premudri rođak Švaba. Danas je bio taj dan. Dan snimanja i analize u ovom slučaju juga naše voljene Srbije.

Kako sam se lagano približavao niškoj tvrđavi, od čijeg ulaza počinje taj ludi kvaziorijentalni bazar, gurao sam slušalice u uši i panično tražio album Adele u playeru. Nisam mogao ući u to grotlo svega i svačega, bez muzike, bez te divne zvučne barijere koja me brani od urlanja, graktaja, dovikivanja i turbo folka. Začuh željenu melodiju i hrabro, poput orla, glavom prema napred, jurnuh u ambis buvljaka.

Kakav je to trenutni šok bio. Kakve sam vizuelne šamarčine stoički podnosio.  Kako je srce kucalo u junaka. A onda strah i adrenalin nestaše. Neverica se na momente smenjivala sa osećajem iskrenog sažaljenja. Oko mene, svuda, i napred i iza prostirala se prenatrpana ulica -ljudi, krivo parkirana kola, ptičiji kavezi, stotine improvizovanih tezgi vešto skarabudženih od ćebadi, kartona i starog nameštaja. Totalni haos nasred  i duž cele ulice kraj Nišave. Falilo je samo da vidim kolonu slonova kako se probija kroz sredinu i sigurno bih pomislio da sam usred Indije.

Ipak, pravi presek stanja dobija se analizom sadržaja sa „tezgi“. Najveći deo robe čine stare krpe, papuče, izlizane dečije igračke, muzičke kasete, polovna garederoba i obuća, otrov za bubašvabe, dobro korišćeni auto delovi i stari televizori. Dominiraju tezge sa duvanom u rinfuzi marke „Grand“ i mašinicama za motanje. Na drugom mestu ističu se dobro opskrbljene tezge sa raznim noževima, vojnom opremom i fantomkama. Treće mesto je definitivno hit veka-tezge sa lekovima. Da, da ljudi opušteno drže tezge sa desetinama lekova uredno izloženih na kakvom izlizanom ćebetu. Video sam da se tu može naći za svakog po nešto- od antibiotika do gluformina. Na četvrtom mestu su polovni i automobili i delovi za iste.

Sumiranjem podataka i poređenjem sa mojim ranijim šetnjama buvljakom prethodnih godina, mogu samo da dođem do sledećeg zaključka: Najebali smo do daske. Otišlo sve u pičku materinu. Kad na jednom buvljaku dominiraju polomljene, izlizane stvari i pocepane čarape a bogatsvo ponude upotpunjuju hladno oružje, fantomke, sumnjivi duvan i hrpe opasnih lekova onda je jasno da smo udarili u dno. Policije apsolutno nigde. Ako ih i ima u civilu mislim  da su prve mušterije u „Lek na kilo“ -tezgama.

Jedini svetao detalj su meste gde prodaju polovne knjige. Našao sam na nekom ćebe-displeju, pored izarčenih cipela knjige Nušića i Domanovića  iz Blicove akcije delenja knjiga ovih poznatih kritičara našeg društva sa novinama. Prodaju ih tu za neku siću. Čudim se ja, kako nigde po gradu ne mogu da nađem Blic sa Domanovićevom Stradijom. Pretražio sam neki dan ceo okrug dok nisam našao primerak. Mislim se, što voli da čita ovaj narod, jebote. Čim se deli kakva knjiga oni razgrabe svaki primerak pa čitaju dok im oči ne pobele. Ne možeš im knjige iz ruke uzeti. Ne jedu, ne piju, već upijaju ono štivo ko suv sunđer vodu. Jes’ al’ malo cvrc. Razgrabimo mi sve što je za džabe-makar to i suvo govno bilo. Mogu samo da mislim kako bi se tek novine rasprodale da su delili upaljače i bensedin.

Kamo sreće da su ovdašnji ljudi više čitali Domanovića i Nušića. Ne bi sada ovakve buvljake imali. Ne bi nam zemlja ličila na napuštenu, oronulu kuću.

Još jedan senzacionalan dan

Hoću. Jesam.

Hoću. Jesam.

Prvi glas Srbije je konačno gotov. Pobednica je izabrana, svi srećni (sem ovih što su izgubili), mogu mirno na spavanje. Jednostavno rečeno javnost je sad Mirna.

Žandarmerija eleganto pokupila toliko spominjani spomenik iz Preševa. Žitelji preševske doline najavljuju proteste. Dakle saga se nastavlja. Priča oko jebenog spomenika se pretvorila u kvadrologiju na dve hiljade strana. Koga više boli kurac za taj spomenik. Ovo je gore od Sulejmana. Ne smem ni da pomislim šta je sledeće. Odlučio sam da potpuno ignorišem bilo koju vest o spomeniku i sranju koje se oko istog isplelo.

Go mladić utrčao u zagrebačku katedralu i vikao „Seks u škole!“    ?????????  – Ne znam šta je tačno dotični hteo da ustvrdi ali mi se sviđa njegov način gole argumentacije. Nije stvar u poruci koju je golać pokušao da pošalje, prosto mi prija što je istraumirao bogoslužbenike i službenice. Alal mu vera.

Đoković podedio Vavrinku u senzacionalnom meču. Pet sati vrhunskog tenisa. Šta reći nego – učinio je to opet. Novaka za premijera. (predsednik i onako služi samo za platforme i slikanje)