Duge gaće za igranje

duge-john-sullivan1-205x300

Mrzim kad mi se desi nešto neprijatno. Možda je to u ljudskoj prirodi, možda sam to samo ja. Kako god okreneš, neprijatne stvari se dešavaju. Meni baš često. Prečesto.

Ustajem jutros i pravac glavom u frižider. Izronim nešto za zobanje. Dva „okasta“ jajeta kasnije, surduknem kafu na brzinu. Klonja je sledeća sigurna destinacija. Gotovo i to. Fiziološki savršeno. Organizam spreman na najgore. Mislim da bih mogao preko Sahare u jednom trku. Došlo vreme za oblačenje. Napolju, oko stepena iznad nule. Duge gaće ili ne ? – večita jutarnja šekspirovska dilema. Mora se čuvati prostata- šapnu mi patuljasta verzija andjeoskog mene (teško zamislivo) u desno uvo. Pogledam u levo, očekujući da će i đavolak da predloži nešto- dobih samo glasno: Odjebi retardu! Spavam!  Jebi ga, duge gaće odobrene. Pristupi uranjanju u iste. Sledi jakna, torba i pravac u dugu šetnju do autobuske stanice. Dobra odluka za gaće momče – čestitam sam sebi posle prvih minuta provedenih na zimi. Prostata zadovljno aplaudira – „Bravo, bravo. Briliant decision young sir! Odluka dostojna velikih vođa koji su vodili svoj narod preko pustinja, u velike bitke, osvajanja. Kakva oštroumnost. Lukavost, da ne kazem.“ Iskuliraj prostato. To su samo duge gaće. Mada… dobro odigrano priznaću- pomislih krajnje samokritično.

Posle sat vremena dovukoh se nekako do busa. Uđem unutra, zalepim bulju za sedište broj trinaest- kao što je naznačeno na karti. Sve ok, do sada. Raskomotih se malo. Bus kreće. Preda mnom je „svega“ četiri i pol sahata klackanja do zadate destinacije. Zavaliću se da malo odremam. Ali nešto me muči. Vruće mi je. Skinem duks i ostadoh samo u majici kratkih rukava. Lakše se diše. Onda- kao grom posred glave, raspali me činjenica da sam od pojasa na dole oklopljen dugim gaćama od čistog ariljskog pamuka. Kaže se da je isti jači i od mitrila koji vešto pletu patulcji Srednje Zemlje. Jebem ti kajmak i poparu slatku, pa ja sam gotov. Nema mi spasa. Vozač naravno napanjio grejanje do balčaka. Došlo mi da oplačem sebe. Ko će se satima klackati na plus dvadesetšest u dugim ariljskim oklop-gaćama i farmericama? Ko je taj srećnik koji će da se kupa u znoju dok mu se ne nabora koža na bulji? Odgovor mi se nemo provuče preko usana- ja. Već zamišljam ogroman čekić u mojim rukama naciljan da udari u glavu. Sam sebe ukucavam u sedište.  „Idiote jebeni! Slusaš prostatu i anđela. Koja dobitna kombinacija. Što nisi u savet „ubacio“ i hemeroide. Kakav bi to trio bio. Zamisli da je Hitler imao takve savetnike. Sada bi svi govorili nemački.“ – pomalo zadovoljno reče kepecoliki đavo sa mog desnog ramena.
Šta je- tu je. Valja mi izdurati. Od muke smišljam sebi kazneno ime za ovaj poduhvat. Musa Jajadžija? Guza Gaćadžija je mnogo bolje. Pravo ime za takvog junaka. Vrućina polako silazi u gaće. Skoči temperatura ko petao na koku. Nervoza već kreće da žvaće. Sunce sija nikad jače. Bije po meni sa desnog prozora mamu mu onu urotničku. Sad si našlo da se kurčiš usred zime. Da te hoće oblaci pokriti nesrećo usijana. Znoj počinje da se sliva od leđa pa kroz onaj levak, pravac međ guzove. Ubrzo reka poteče tuda. Šupak, mučenik, grgolja vodurinu silnu. Udavi se tamo nazad. Ni,napred ništa bolje. Dva brata, dva sokola do pasa u vodi. Što se kaže- oblio ih znoj. Bukvalno. Smežurala se jaja ko ono naborano pašče. U jednom momentu sam imao dva šar-peija dole. Brćkaju se na vrelih osamdeset stepeni, skoro pa ključaju. Đole samo digao glavu iznad vode i peva onu čuvenu od Beatles-a:  Help, I need somebody. Ludnica. Poplava širokih razmera. Jebeš cunami na Haitiju. To je mala maca. Sad već znoj obliva i čelo. Ceo sam zapaljen, kundaka mi. „Bravo majistore, Napoleon je bio ništavna neznalica prema tebi. E jesi ovo tehnički odigrao, prosto bi ti dao neku plaketu pa ti je onda nabio u šupak da nije moja glava u pitanju“- progrgolji Šupak u stilu snorkijevca, nekako podvodno. Zlo i naopako. Da su inkvizitori imali buseve i ariljske duge gaće u svoje vreme, ne bi bilo potrebe za spaljivanjem i spravama za mučenje. Samo bi nafutrovali nevernike dobro pa ih ubacili u bus i vozikali dok sve ne priznaju. A priznali bi sigurno. Nema junaka koji to moze izdržati.

Doživeh tako, i kriv i dužan, jedno od najgorih putovanja svog života. Kad sam stigao kući neutralisao sam to pamučno zlo, proklinjući pri tome i sebe i Arilje i zimu. Nikad više te bukagije neću staviti na sebe. U tom mi neko predloži da probam muške štrample. Ma more nemoj da ti  j…

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s