Montenegro travel diary (zimi se rado sećamo toplih dana)

bus

Srbija, 21. vek, 2012 godina

Put od nekih 650 km može se preći na više načina. Avionom ste iz vrućeg betona Novog Sada na peščanoj plaži Jadranskog mora za samo dva sata i najveći problem je što ne možete poneti sa sobom petnaest kila paradajiza, dve table slanine i kanister rakije. Autobusom, kao ubedljivo najneudobnijim prevozom stižete za „samo“ dvanaest sati taljiganja kroz bespuća poslednje i najmanje od svih Jugoslavija.
Beskompromisno natovaren kešom kao i uvek, krenuo sam, naravno busom. Ušao sam i potražio sedište sam brojem 14. Vreme je učinilo da od nekada dvocifrenog broja sada ostane samo izlizana usamljena četvorka na pločici pored sedišta. Seo sam i ostavio ruksak sa novcem i sendvičima na najsigurnije mesto svakog muškarca putnika- između nogu. Prostor za prtljag iznad glave bio je toliko uzak da torbica tu ionako ne bi stala. Sve deblje od paklice cigareta bio je pravi izazov za ovu provaliju od police. Odmah sam primetio da će duge noge koje sam ni kriv-ni dužan dobio u paketu sa pregolemom asimetričnom glavom i jakom predispozicijom za hemroide biti intimno smeštene toko celog puta uz moju bradu. Jebeni bus. Zašto neko jednom ne napravi neki zakon ili barem kakvu uredbicu koja će zabraniti slaganje ljudskih bića u zagušljive buseve u stilu konzerve sardine. Sardinama je deset puta bolje: em su mrtve, em je sve dobro podmazano uljem.
Nismo još ni krenuli a već neko urla iza mene? „Da sine, evo sedim u avtobusu. Da, sela sam, aha! ŠTA KAŽEŠ MIRO?! ALO, ALO! NE ČUJEM TE NIŠTA!!“ – urlala je rasejana starica na svoj prilično smireni mobilni aparat.
„Pa jebote jel sam toliki baksuz da od tolikih putnika baš iza mene sedi polugluva baba navučena na mobilni? Što joj neko ne kupi slušni aparat umesto mobilnog. Ooo Miro čujes li?”
Stara majka se toliko dere da ne čujem svoje misli. Javlja mi se nepodnošljivo  tup bol u predelu slepoočnica. „Ćuti baba, molim te.“- probija mi se misao bojažljivo kroz buku. Ućutala je konačno. Agonija je prestala. Baba je zadovoljno gledala u svoj od pljuvačke mokar mobilni kao kad slikar završi neku sliku koju je radio dve godine bez dana odmora i konačno je dočekao da joj se divi posle uspešno završenog posla.
Potom se opružila preko dva sedišta, koliko je mogla i spremala se za spavanje. Jebiga, ipak je prošlo devet. Treba sutra ustati u cik zore i probuditi petlove. Mora baba,da spava.
“Dobro je” – pomislio sam, zaspaće i više neće biti urlanja u slušalicu.

Bus se zakotrljao ka svojoj udaljenoj primorskoj destinaciji. Baba se utišala kao da sprema neku zvrčku ali nisam bio spreman da razmišljam o tome. Izvadio sam telefon i počeo da kuckam neke nepovezane redove očigledno još pod utiskom prethodnog stradanja. Iz zvučnika je klizio mili glasić Erosa Ramacotija. Vozilo je punim jedrima gazilo suvim panonskim morem. Ovo je u redu. Ovako može i do Novog Zelanda. Malo mi trnu noge ali uskoro neću osetiti ništa- ni noge, ni dupe, ni leđa. Tako je lakše.
Bila je noć a ja nisam primetio svetla Beograda. Kako je moguće da smo već na stanici a da ja nisam primetio? Gde sam odlutao? Vozač nas je obavestio milim, zvonkim glasom da imamo dvadeset minuta pauze. Hvala tebra. A onda kreće ukrcavanje beogradske elite. Dva tetke – jedna teška a druga super-teška kategorija. “ Gde su broj 1 i 2 ? “ – graknu ona finijih kostiju. „Sedi na ta prva dva, to su.“ – sigurno je ustvrdila njena zločesto predebela drugarica. Tek što su se smestile nailazi vozač i manirima jednog vojvode, ljubazno im predloži da se pod hitno tornjaju na neka druga sedišta jer su to službena mesta i bla,bla. Debele pajtašice su se samo nasmejale i odbrusile da je to njihov broj sedišta i da se one ne mrdaju odatle. Nije pomogla ni vozačeva molba i obaveštenje da je to mesto za izvesnog inspektora-kontrolora(ko bi još u to poverovao?). “Gromada” se nemo smešila I ostala sigurna u svojoj nepomičnosti.
Autobus se opet kotrljao. Tišina na momenat zavlada. Opet sam čuo glasove u glavi. “Lep osećaj ta tišina” -pomislih.
U tom se zaori glasno, prodorno hrkanje iz oblasti iza moje lobanje. Baba je ponovo aktivna. Hrkala je bahato, divlje. U kurac, zar opet? Okrenem se samo da bi zatekao staricu u pozi „Albert Ajnštajn“ sa kažiprstom duž obraza, upernim ka slepoočnici, glavom naslonjenom na istu ruku, baba počešljana na simetrični razdeljak izgledala je zamišljeno i koncetrisano kao da upravo obara teoriju relativiteta. Za razliku od poze koju je zauzeo srpski zet Albert na njegovoj čuvenoj fotografiji, baba je “skliznula” u nešto ležerniji položaj. Jedan od njenih prstiju (onaj savijeni , do kažiprsta) bio je do pola naguran u usta a jedina stvar koju je ona mogla da obori bio je broj decibela ostvaren prilikom hrkanja.
Koje sam kurate sreće? Još samo fali da se neko izuje. Zamišljeno – učinjeno. Zamirisa nešto podlo i kiselo. Onjušio sam vazduh u stilu rasnog krvoslednika i okrenuo glavu u desno, u pravcu zlih mirisa. Lepota božija. Dva ogromna stopala u vunenim čarapama pritiskala su prazno sedište preko puta mene.  Pažljivom egzaminacijom, prateći štrklje koje su izbijale iz ozloglašenih stopala utvrdio sam da iste završavaju u onom stvoru koji je milozvučno “testerisao” svo vreme.
Ne verujem u boga ali sam skoro bio spreman da poverujem u sotonu. Baba nije mogla biti božije stvorenje. Nju ne bi ni u vatre pakla primili. Đavo je drhtao od njenog hrka. Ništa, stisni zube, začepi nos i duraj. Bilo bi lepo kad bih zaspao. Negde sat vremena nakon ove pomisli, mučno sam zaspao. U snu su me vijale džinovske nožurde u priglavcima nepranim bar tri leta đavolja. Kad se trgoh iz more shvatio sam da upravo stižemo u Petrovac na moru. Ah, spas je tu. Izaću iz prvog kruga pakla. Hvala ti bože koji ne postojiš, bogorodico Marijo (valjda se tako zove) i mili moj Isuse lično. Izlazim iz vražijeg autobusa i ostavljam staricu- teroristu usnulu i s lažnim nevinim izrazom lica.
Autobus odlazi. Stojim na autobuskoj stanici u Petrovcu. Stojim i ne verujem. Bolje bi bilo da sam seo. Pred mojim očima je bilo poslednje čudo arhitekture. Srednjovekovne doduše. Betonski brlog sa centralno postavljenim šalterom, među lokalnim življem poznatiji kao autobuska stanica. Unutra nema nikog. Prilaz toaletu izgleda kao ratna zona u punom sjaju. Nigde žive duše.

Neizbežno mora da  usledi najbolje jesenovanje na moru u mom životu?!  Barem sam se rešio one babe.

Advertisements

3 thoughts on “Montenegro travel diary (zimi se rado sećamo toplih dana)

    • Pa Markec, rekao bih da ja taj suptilni sudar sa tvojom soferkom konacno uneo malo simetrije u moju krpenjacu. Hvala jos jednom. Sto nisu uspeli citavi timovi lekara, resila je ladina soferka. 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s