SUNCE moje MILO

Baš volim sunce i kad je lep dan bez oblaka. Oduvek sam smatrao da sam osoba koja bi se najbolje snašla na Jamajci, Kubi ili sličnom mestu „gde sunce uvek sija“. Lepota sunčanog dana toliko je idealizovana u mojoj glavi: Topli sunčevi zraci nežno te greju i bude iz prijatnog sna. Ustaješ iz kreveta i širom otvaraš prozor. Napolju, ispred tvojih očiju jasnom granicom razdvojene leže zelena boja travnjaka i plavo vedro nebo a sunce koje ti osmehom namiguje nemo šalje poruku – „goodmorning sunshine, want a beer“.

Posle četiri meseca na ostrvu Rodos shvatiš da je realnost malo drugačija: Sunce te budi zaslepljujućim i predosadnim jebenim kancerogenim zracima. Otvaraš prozor i prvo te raspali talas neizdržive vrućine dok se ispred tebe prostire žućkasta boja osušenog travnjaka i dosadno, uvek isto, smrdljivo vedro nebo bez ijednog oblaka. Sunce ti se kezi iskrivljenim osmehom i šalje poruku „i gona burn you like a gasoline you fucking meetball!“

Nažalost, to je samo početak. Ubrzo se suočiš sa činjenicom da moraš izaći napolje iz aklimatizovane zamračene prostorije jer si gladan i moraš do radnje, moraš na posao, otišao bi da se vidiš s prijateljima, ideš na kupanje itd. Tu nastaje problem jer treba se navići na to da je napolju 60 stepeni u hladu i da je svaki put sačinjen od čistog asfalta koji ima izraženu tendenciju da isparava na vrućini i dodatno pogoršava situaciju.

Ako imaš auto, podnećeš prvi talas vrućine kad sedneš u njega ali posle će klima odraditi svoje i situacija će donekle biti podnošljiva. (ako nemaš klimu u autu, KUPI JE ti bezvredni otpadku 21. Veka, u upotrebi je već 50 godina ) Međutim, ako si kojim slučajem pešak, a mnogi jesu i često su ljudi prinuđeni da to budu, onda si …(kako da to delikatno sročim?)… onda si u kurcima do grla!!!!

Hoćeš da odeš do supermarketa da kupiš namirnice jer ne želiš da umreš od gladi. Logično je da odeš do nekog većeg gde su povoljnije cene i gde je daleko veći izbor ali svestan si surove vrele realnosti da je takav market na osam minuta hoda od tvog stana. Naši prijatelji koji obitavaju u umereno kontinentalnim uslovima veselo bi se nasmejali, i rekli: „Vau, tebi je taj market baš blizu.“ a onda opušteno prošetali do istog i kupili ono što im treba. U mom slučaju to izgleda ovako: Kreneš u market obučen u laganu lanenu haljinu, široku i komotnu da se ne bi lepila uz telo. Na glavi imaš džinovsku verziju meksičkog slamnatog sombrera sa ugrađenim ventilatorom u vrhu. Na nogama „japanke“ od bambusa da ti se đonovi ne bi otopili. Donji veš nije obavezan jer se brzo pretvara u čistu vodu (U donji veš se u ovim krajevima ubrajaju samo gaće i plava leptir mašna sa pink tufnama ). Potkošulja je zabranjena i surovo se kažnjava nepoštovanje ove odredbe „Zakona o donjem i gornjem vešu u tropskim i subtropskim krajevima“, i to izuzetno visokom  novčanom kaznom od 666 eura i 66 centi te prinudom da nosiš istu potkošulju neprestano 6 meseci. ,

Dakle, kreneš polako a sunce sija nemilosrdno i smeje ti se u lice. Znojiš se k’o prase u rerni, a noge postaju veoma teške. Na svega minut od kuće skontaš da si već popio kanister od 6 l vode koji si zgodno poneo sa sobom i pred tobom je sigurna dehidratacija. Na drugom minutu vrelog putešestvija počinješ da viđaš pingvine kako piju neke koktele sa ledom dok jašu na leđima dvogrbih kamila. Smeju ti se i gađaju te kockicama leda. Treći minut se pretvara u sat jer te inhalarinje asfaltnih para potpuno nadrogira pa se utripuješ da ležiš u bazenu i piješ ladno pivo dok te dve evnuh-devojke hlade gigagntskim lepezama. Ustvari ti sediš na bankini trotoara i čekaš da projuri neki auto i tako te barem malo rashladi. U momentu kad stigneš u radnju, ubeđen si da si zapravo evoks po imenu Čunga, koji je došao u skladište hrane zle Imperije s ciljem da je digne u vazduh. Na kraju te obezbeđenje supermarketa našamara i baci unezverenog na ulicu. U tom momentu uzimaš taksi i vraćaš se kući, a nakon minimum dva sata oporavka, silaziš u prvu malu radnjicu, u kojoj nemaš nikakavu ponudu a cene su „paprene“ ali je zgodno udaljena svega 50 metara od ulaznih vrata tvoje kuće. Tu kupiš sve što ti ne treba i s polupraznim novčanikom, slomljenog duha vraćaš se u polutamu svoje sobe. Jaja nikad ne jedeš sveža jer ih prosto nema. Od momenta dok ih transportujem od radnje do stana budu već tvrdo spržena u kutiji a veruje se da ih i kokoške ležu već blago kuvana.

Da li treba da opišem na šta liči dvadeseto minutna šetnja do posla po „najjačem“ suncu, oko tri sata poslepodne?

Dakle, volim ja sunce ali nikako više kao ono ranije kad pogledam epizodu serije „Magnum“ pa posle maštam da trčkaram po havajskim plažama u havajskoj košulji i s prerarslim brkovima dok sunce neprestano prži i tako do kraja života. Ne, više je to umerena ljubav k užarenoj prokletinji. Trebalo je dosta vremena da shvatim kako volim i one dane kada zima zasvira svoju pesmu.

Iz svega navedenog izveo sam dobitnu životno-klimatsku formulu:

Alpska zima uz časove jodlovanja + Djole proleće feat. Ferdinand the bull + Nik Sloter & Mič Bjukenon + kišobran i gumene kaljače = promene mi prijaju. Svako godišnje doba ima svoje dobre i loše osobine zato mi ne leže mesta gde pretežno vlada samo jedan klimat.

Živeo vruć čaj, jebeš leto bez kraja!

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s