Rent a byke group- jedna velika srećna porodica

Dok mi nisu pre neki dan ukrali bicikl nisam ni razmišljao o krađama, lopovlucima ma koje vrste, ubistvima i tra-la-la. Ne čitam hroniku u novinama i ne volim da gledam tu mračnu stranu našeg društva. Čitanje izveštaja o bizarnim zločinima tipa „žena sekirom složila muža“ ili „policija pronašla dva šlepera droge u gepeku bugarskog državljanina“ neće mi nikako pomoći, samo može da mi razvije čir na želucu ili kancer na manjem testisu. Ipak, gore pomenuti incident doveo me je u situacije da razgovaram sa gomilom ljudi o temi krađe u Srbiji. I što je to „ispala“ tema. Da popizdiš. Nikad kraja. S kim god se dohvatim priče o krađi mog bicikla (misleći kao sad ću ja da ti kažem kako su mi usred bela dana ukrali bicikl) završim k’o jebena stranka. Svima su već ukrali nešto mnogo vrednije ili bar prvom komšiji, zetu, pašenogu, itd. Moj bicikl od pedeset evra ispao k’o lizalica. Komšiji mog rođaka ukrali slupanu (i bez točkova) Opel korsu koja je bila vezana debelim lancem za drvo pored kuće. A da, samo da napomenem da je dve kuće od komšije policijska stanica. Znači lopovi su došli sa kamiončićem, presekli lanac, natovarili korsu i lagano odvezli u noć. Pedeset metara od policijske stanice. Preko puta, drugom komšiji su oko podneva, ciglom razbili šoferku i uzeli navigacioni uređaj i auto- mp3. Opet na svega pedeset metara od policijske stanice. Pa koji je to k. Žena koja je bila svedok krađe mog bicikla, inače komšinica koja živi tri zgrade od mene kaže kako su joj pre neki dan razbili staklo na autu i ukrali pioneer-ov mp3 player. Kaže da je to sigurno već deseti put kako joj obijaju auto u poslednjih pet godina. A ja našao da se žalim za polovan MTB koji ne vredi više od pet hiljada dinara, koji mi je služio punih godinu dana, ej bre. Stvarno sam sitničar.

Bez obzira, ja volim da je sve po zakonu i redu (i u sigurnim rukama naše države) pa sam odlučio da krađu prijavim policiji. Ispostavilo se da policija ne traži tu siću, valjda vrednost ukradene robe mora da bude veća od dvanaest hiljada ovdašnjih dinara, jel u protivnom ga ne ganjaju. Ljubazni policajac mi je odmah rekao da mogu da prijavim krađu ali da se ne nadam nekoj nadoknadi.

JA: Izvinite, jer nađete vi nekad bicikl?

POLICAJAC: Ne.

JA: Jer znate barem ko to krade? Jesu li to neke organizovane bande ili šta?

POLICAJAC: Narkomani iz kraja.

JA: Jer uhapsite ikoga ikada zbog te „siće“?

POLICAJAC: Ne.

JA: Šta možete da uradite? Nije valjda da ne treba da van prijavim.

POLICAJAC: Obavezno prijavite. Popunićemo prijavu i to je to.

JA: Prijava je formular koji vi lepo popunite i onda odlazi u arhivu.

POLICAJAC: Da.

JA: Onda tamo stoji sa milionima drugih prijava dok ne izbledi ili istrune?

POLICAJAC: Zvanično ne.

JA: Nezvanično?

POLICAJAC: Da.

JA: Čekajte, a da je moj bicikl bio neki koji vredi dvesta evra?

POLICAJAC: Napisali bi prijavu.

Rečitost inače vrlo ljubaznog policajca dovela me je do zaključka da u Srbiji niko nije pravi vlasnik svog bicikla. Evo kako stvari zapravo stoje:

Svi bicikli u zemlji dok su novi i u sigurnim rukama prodavaca su vlasništvo ili fabrike ili prodavca. Onog momenta kad ga kupite i uredno dobijete garanciju i vlasnički list, vi zapravo potpuno nesvesno postajete deo jedne velike porodice. Nazovimo tu porodicu Rent a byke group(u daljem tekstu RBG), čisto reda radi. Renta byke group se sastoji od uprave i članova. Svi mi smo članovi i nesvesno ulažemo „naša“ vozila kao obrtni kapital RBG-a. Zauzvrat uprava (čine je sve sami intelektualci i provereni obrtni eksperti) gore navedene grupe nam iznajmljuje naša vozila na neodređeno vreme. Neodređeno vreme znači bukvalno to. Neodređeno, jer nikad se ne zna kad će uprava da nam uskrati pravo korišćenja naših vozila. Kad se desi da mobilne ekipe uprave RBG-a na terenu povuku neko vozilo, to se učini bez obaveštenja i vozilo se ustupa drugom za znatno manju sumu. Na taj način bicikli su dostupni širim narodnim masama te se upotreba bicikala tako bolje rasporedi a u isto vreme razvija se i ekološka svest građana. Tako to ide u krug a sredstva koje uprava ubira od obrtanja naših dvotočkaša idu najvećim delom za finansiranje dosta glomazne administracije uprave RBG ali se velika deo sredstava izdvaja i za unapređenje poljoprivrede Kolumbije (a u poslednje vreme i Avganistana).

Policija poslednjih dvadeset godina nije stigla da prekontroliše poslovanje Reant a byke grupacije usled nagomilanih poslova i temeljnog ispitivanja rada drugih, mnogo većih grupacija. Po svemu sudeći zatečeno stanje će potrajati, tako da ćemo svi još dugo biti jedna velika sretna porodica – RBG porodica.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s