SAPUN – poslednja šansa za Srbiju

Da konačno temeljno operemo Srbiju

Ko o čemu, ja o izborima. K’o neki senilni penzioner koji se uvek vraća na priču kad je bio u partizanima, pa kad je jedared pogodio švabu posred čela. Možda  toliko spominjem jebene izbore jer smatram da je to jedino mesto gde u ovom momentu može nešto konkretno da se učini da stvari krenu na bolje.

Prošli put sam pisao kako nema smisla izlaziti na izbore jer nema za koga da se glasa, jer su sve stranke iste i bla, bla, bla. Još uvek čvrsto stojim iza tih reči ali mislim da ima načina da se izbori pretvore u oružje pravde i sruše svi guzatori i dupelisci pravo na dupe. U narednim redovima izneću osnovne crte mog dijaboličnog plana za preporod Srbije:

Dosije DŽ – „Plan za preporod Srbije putem mirne revolucije započete smenom aktuelne vlade na legitimnim izborima i uništenjem sadašnjeg političkog sistema“

Dakle, u mojim istraživanjima (čitaj- razmišljanjima na klonji) i ozbiljnim matematičkim   analizama (važna napomena: ne poznajem dobro ni tablicu množenja) osnovnog problema i glavnog faktore neuspeha i nestabilnosti Srbije došao sam do nedvosmislenog zaključka: Za sve je kriva KORUPCIJA.

Razlog za to je što je pre svega politički sistem (a sa tim i državno uređenje te naravno istim putem idu i državni službenici) postavljen iz osnova tako da bukvalno stimuliše razvoj i širenje korupcije. Svaki pokušaj da se nešto promeni ostaje izolovan i vrlo brzo propadne jer su osnove države ogrezle u korupciji. Jedini način da se nešto promeni jeste da izmenimo politički sistem i napravimo neku vrstu revolucije pa krenemo od početka.

Kako? Teško.

Ipak, prilikom jedne moje analitičke kure (naravno na wc šolji) došao sam do sledećeg plana:

1. Osnovati internet pokret (facebook, može i twitter) po uzoru na prijateljske nam severnoafričke zemlje koji bi se zvao „Stranka apolitičnih političara u nuždi“ (skraćeno SAPUN) i promovisati ga putem slobodnih medija, masovno.
2. Cilj je da se u SAPUN učlane svi građani ove zemlje koji su nezadovoljni, razočarani, besni i žele promene. Jedini uslov prilikom učlanivanja u SAPUN je da nisi član ni jedne partije.
3. Kad SAPUN dostigne neku ozbiljnu višemilionsku brojku po pitanju broja članova, registrovati isti kao stranku i prijaviti ga za sledeće izbore.
4. E sad je na redu onaj bitni antikorupcijski mehanizam koji sam ugradio u ovo čudo moderne kozmetičko-političke industrije – jedini organ stranke je Skupština koja se sastoji od svih članova a sve odluke se donose prostom većinom glasova uz obavezno javno glasanje. Sva zasedanja skupštine su potpuno otvorena za javnost i kompletan sadržaj iste se istog dana objavljuje na internet prezentaciji SAPUN-a (www.sapunzasrbiju.rs).

NE postoji ni jedna  funkcija u stranci sem „velikog šeširdžije“. Veliki šeširdžija je funkcija koja podrazumeva da osoba koja nosi tu laskavu titulu, rešava sve sporove i prepirke, sukobe mišljenja i sl. prostim izvlačenjem odluke iz šešira. Takva odluka je konačna, obavezujuća i izvršava se bez pogovora. Takođe VŠ predsedava skupštinom i pored enormnog zelenog cilindra na glavi i monokla, poseduje i muzički čekić koji mu služi da njime održava red prilikom zasedanja skupštine. Veliki šeširdžija ne može biti mlađi od 65 godina i mora da ima brkove ili barem bradu. Veliki šeširdžija ima mandat od samo dva meseca i može da se kandiduje ponovo tek kroz pet godina.

Treba napomenuti da je na svim zasedanjima skupštine i zvaničnim okupljanjima bilo koje vrste zabranjeno konzumiranje bilo kakvog ića i pića sem čaja.

5. CILJ SAPUN-a je da do nogu potuče sve ostale učesnike izbora, uzme apsolutnu vlast i iz korena promeni celo državno uređenje.

6.     Kad SAPUN dođe na vlast, formira vladu sa petnaest ministarstava (toliko je otprilike normalno za zemlju naše veličine) od isključivo nemačkih i japanskih dokazanih stručnjaka za tražene oblasti.

Skupština se raspušta i formira se Veće staraca na čelu sa Zaharijem Trnavčevićem kao počasnim predsedavajućim.

Predsednik države, bira se na direktnim izborima putem interneta, iz redovasadašnjih ili bivših velikih sportskih asova. Svi građani mogu da šalju predloge nasajt  www.sportpresident.rs.

Onda počinju otpuštanja po svim ministarstvima i institucijama države. Otpuštaju se svi koji se nalaze na bitnijim funkcijama, kao i njihovi zamenici, savetnici, pomoćnici… Ostaju  samo obični činovnici i to oni koji imaju adekvatno obrazovanje ili oni koji imaju popriličan staž. Isti mehanizam se prenosi na lokalne samouprave. Gore pomenuti Nemci i Japanci imaju potpuno odrešene ruke u odabiru novog ljudstva ali je obavezan kriterijum obrazovanje i stručnost i da nije član bilo koje stranke (sem naravno SAPUN-a jer on praktično i nije stranka).

Formira se „Antikorupcijska trojka“ koja broji ,verovali ili ne, samo tri člana i to su Verica Barać, Saša Janković, Rodoljub Šabić. Antikorupcijska trojka predstavlja telo koje nadgleda rad vlade, ministarstava, sudova, lokalne samouprave itd. Njihove odluke su obavezujuće i sprovode se u roku od 15 dana a može da ih poništi samo odluka suda u Strazburu.

Mogao bih ja ovako još pet dana ali mislim da bi gore navedeno bilo dovoljno da se Srbija postavi na zdrave temelje pa onda polako da taljigamo ka budućnosti.

A da, i jedno pravilo bi obavezno trebalo uvesti: osoba ne može biti gradonačelnik ili poslanik ili nosilac bilo koje javne funkcije ako ima nadimak po nekoj biljnoj ili životinjskoj vrsti.

Eto, ja sam moj deo odradio. Osmislio sam realan plan, sad ga treba samo malo razraditi i sprovesti u delo. Taj lakši deo ostavljam nekim vrednijim ljudima. Ja sam više mislilac (na klonji).

STIGLE NOVE DEVEDESETE

Godina 2011. , oktobar mesec, zemlja Srbija, lep i sunčan dan. Ustao sam iz kreveta sa već usađenim osmehom na licu, srećan što sam se posle skoro pola godine provedene u Grčkom “ogranku” EU vratio u ovu savršenu zemlju seksa I rock’n’rolla. Pripremam sebi doručak, i planiram da u obližnjoj radnjici kupim novine te narednih sat vremena uživam u mirisu čaja i sveže štampe. Sve ide po planu, ne može bolje. Dočepao sam se “Blica” I kao i uvek krenem da ga čitam od kraja prema napred. Moram napomenuti da sam i dalje veseo, jebeno bezrazložno srećan a usta su mi blago razvučena u osmeh. Mislim da bi tako ostala čak i dok bi čitao umrlice.

Posle nekoliko stranica o sportu na momenat sklopim novine, zamislim se plitko na sekundu do dve i negde iz površinskog dela tikve, iskoči mi misao: “Ma nije ova Srbija ni tako loša.”

Već naredne stranice ovog ne baš velikog dnevnog lista naterale su me da istu misao progutam i to bez hleba. “Pahomije dobio orden Belog anđela”! Pedofil u mantiji, sa sve džipom i kajlom dobio orden od svoje braće za izuzetne zasluge u pipkanju i “obradi” malih dečačića. Za njega se priča da ima strašnu desnicu. Kažu da ima ruku k’o anđeo. Otuda mu valjda dadoše belog anđela. Pa onda čujem da je onaj Miloševićev panavan (oprostite na izrazu ali ja sam odnos S.Miloševića i I. Dačića oduvek video kao odnos džedaj-učitelja Obi van Kenobija i mladog učenika mu, Luka Skajvokera) isto dobio tog anđela, i još da pomenute bele anđele deli crni đavo od Filareta. Pa nema kraja mojoj sreći.

Potom kreću drugi naslovi, svaki gori od onog prethodnog. Zlo za zlom. Okanem se novina i krenem da zovem drugare, da se malo vidimo i popričamo, popijemo koje pivo.

Tako je i bilo. Narednih dana, sreo sam se sa manje više svim prijateljima, ispričali se i iskukali jedni drugima, bilo ludo i nezaboravno. Naravno, u istom periodu pogledao sam i nekoliko  dnevnika, pročitao još koje novine, pričao sa mnogima ljudima iz okoline, pio ponovo Lav pivo iz dvolitre, video Tadića kako palamudi, Nikolića, Vučića, Čedu, Dinkića, Koštunjavog i sve ostale kako ne zaklapaju o sledećim izborima.

Nametnuo mi se sledeći zaključak:

Od 2000-te god. do neke 2006, primetno je bilo da se ova zemlja oporavlja. Sporo, jadno ali čini mi se išlo je na bolje. Mrak devedesetih godina prošlog veka, polako je počeo da nestaje iz do tada tri puta u crno zavijene Srbije. Nestajala su obeležja i kreature Miloševićeve Srbije a ja sam verovao da možda ima nade za nas. Sada, u 2011. godini mi smo se ponovo (dakle za svega pet godina) vratili u zadnje godine 20. veka. Opet redovi za hleb (ovaj put za stari, jel mnogi nemaju za svež hleb), popovi vedre i oblače, Ivan Gavrilović & drugari ponovo jašu naše uši,  pivo sve više liči na sirće, predsednik prodaje jeftinu demagogiju na veliko, Kosovo se opet ne vadi iz usta, mladi beže iz ove Stradije glavom bez obzira.

Samo tada smo imali pravu opoziciju i imalo se za koga glasati. Bilo je onih koji su iskreno predstavljali nove pozitivne snage. Te snage na kraju nisu dobile rat. izvojevali su neke bitke ali rat su nedvosmisleno izgubili i sada ni njih nema više. Ostala je samo puna kuća laprdala i neradnika koji se razlikuju jedino po boji zastave i grbu stranke. Programi su, svi, u potpunosti isti samo je pakovanje drugačije. To je kao kad jedna pivara zapravo  proizvodi samo jednu vrstu piva ali ih pakuje u pet različitih ambalaža kao pet potpuno različitih proizvoda, pa ti biraj koje ti se više sviđa. Samo čemu razbijanje glave koje da uzmeš, koje je bolje, kad na kraju piješ uvek isto sranje.

Čemu  izbori i glasanje kad pravog izbora nema.

SUNCE moje MILO

Baš volim sunce i kad je lep dan bez oblaka. Oduvek sam smatrao da sam osoba koja bi se najbolje snašla na Jamajci, Kubi ili sličnom mestu „gde sunce uvek sija“. Lepota sunčanog dana toliko je idealizovana u mojoj glavi: Topli sunčevi zraci nežno te greju i bude iz prijatnog sna. Ustaješ iz kreveta i širom otvaraš prozor. Napolju, ispred tvojih očiju jasnom granicom razdvojene leže zelena boja travnjaka i plavo vedro nebo a sunce koje ti osmehom namiguje nemo šalje poruku – „goodmorning sunshine, want a beer“.

Posle četiri meseca na ostrvu Rodos shvatiš da je realnost malo drugačija: Sunce te budi zaslepljujućim i predosadnim jebenim kancerogenim zracima. Otvaraš prozor i prvo te raspali talas neizdržive vrućine dok se ispred tebe prostire žućkasta boja osušenog travnjaka i dosadno, uvek isto, smrdljivo vedro nebo bez ijednog oblaka. Sunce ti se kezi iskrivljenim osmehom i šalje poruku „i gona burn you like a gasoline you fucking meetball!“

Nažalost, to je samo početak. Ubrzo se suočiš sa činjenicom da moraš izaći napolje iz aklimatizovane zamračene prostorije jer si gladan i moraš do radnje, moraš na posao, otišao bi da se vidiš s prijateljima, ideš na kupanje itd. Tu nastaje problem jer treba se navići na to da je napolju 60 stepeni u hladu i da je svaki put sačinjen od čistog asfalta koji ima izraženu tendenciju da isparava na vrućini i dodatno pogoršava situaciju.

Ako imaš auto, podnećeš prvi talas vrućine kad sedneš u njega ali posle će klima odraditi svoje i situacija će donekle biti podnošljiva. (ako nemaš klimu u autu, KUPI JE ti bezvredni otpadku 21. Veka, u upotrebi je već 50 godina ) Međutim, ako si kojim slučajem pešak, a mnogi jesu i često su ljudi prinuđeni da to budu, onda si …(kako da to delikatno sročim?)… onda si u kurcima do grla!!!!

Hoćeš da odeš do supermarketa da kupiš namirnice jer ne želiš da umreš od gladi. Logično je da odeš do nekog većeg gde su povoljnije cene i gde je daleko veći izbor ali svestan si surove vrele realnosti da je takav market na osam minuta hoda od tvog stana. Naši prijatelji koji obitavaju u umereno kontinentalnim uslovima veselo bi se nasmejali, i rekli: „Vau, tebi je taj market baš blizu.“ a onda opušteno prošetali do istog i kupili ono što im treba. U mom slučaju to izgleda ovako: Kreneš u market obučen u laganu lanenu haljinu, široku i komotnu da se ne bi lepila uz telo. Na glavi imaš džinovsku verziju meksičkog slamnatog sombrera sa ugrađenim ventilatorom u vrhu. Na nogama „japanke“ od bambusa da ti se đonovi ne bi otopili. Donji veš nije obavezan jer se brzo pretvara u čistu vodu (U donji veš se u ovim krajevima ubrajaju samo gaće i plava leptir mašna sa pink tufnama ). Potkošulja je zabranjena i surovo se kažnjava nepoštovanje ove odredbe „Zakona o donjem i gornjem vešu u tropskim i subtropskim krajevima“, i to izuzetno visokom  novčanom kaznom od 666 eura i 66 centi te prinudom da nosiš istu potkošulju neprestano 6 meseci. ,

Dakle, kreneš polako a sunce sija nemilosrdno i smeje ti se u lice. Znojiš se k’o prase u rerni, a noge postaju veoma teške. Na svega minut od kuće skontaš da si već popio kanister od 6 l vode koji si zgodno poneo sa sobom i pred tobom je sigurna dehidratacija. Na drugom minutu vrelog putešestvija počinješ da viđaš pingvine kako piju neke koktele sa ledom dok jašu na leđima dvogrbih kamila. Smeju ti se i gađaju te kockicama leda. Treći minut se pretvara u sat jer te inhalarinje asfaltnih para potpuno nadrogira pa se utripuješ da ležiš u bazenu i piješ ladno pivo dok te dve evnuh-devojke hlade gigagntskim lepezama. Ustvari ti sediš na bankini trotoara i čekaš da projuri neki auto i tako te barem malo rashladi. U momentu kad stigneš u radnju, ubeđen si da si zapravo evoks po imenu Čunga, koji je došao u skladište hrane zle Imperije s ciljem da je digne u vazduh. Na kraju te obezbeđenje supermarketa našamara i baci unezverenog na ulicu. U tom momentu uzimaš taksi i vraćaš se kući, a nakon minimum dva sata oporavka, silaziš u prvu malu radnjicu, u kojoj nemaš nikakavu ponudu a cene su „paprene“ ali je zgodno udaljena svega 50 metara od ulaznih vrata tvoje kuće. Tu kupiš sve što ti ne treba i s polupraznim novčanikom, slomljenog duha vraćaš se u polutamu svoje sobe. Jaja nikad ne jedeš sveža jer ih prosto nema. Od momenta dok ih transportujem od radnje do stana budu već tvrdo spržena u kutiji a veruje se da ih i kokoške ležu već blago kuvana.

Da li treba da opišem na šta liči dvadeseto minutna šetnja do posla po „najjačem“ suncu, oko tri sata poslepodne?

Dakle, volim ja sunce ali nikako više kao ono ranije kad pogledam epizodu serije „Magnum“ pa posle maštam da trčkaram po havajskim plažama u havajskoj košulji i s prerarslim brkovima dok sunce neprestano prži i tako do kraja života. Ne, više je to umerena ljubav k užarenoj prokletinji. Trebalo je dosta vremena da shvatim kako volim i one dane kada zima zasvira svoju pesmu.

Iz svega navedenog izveo sam dobitnu životno-klimatsku formulu:

Alpska zima uz časove jodlovanja + Djole proleće feat. Ferdinand the bull + Nik Sloter & Mič Bjukenon + kišobran i gumene kaljače = promene mi prijaju. Svako godišnje doba ima svoje dobre i loše osobine zato mi ne leže mesta gde pretežno vlada samo jedan klimat.

Živeo vruć čaj, jebeš leto bez kraja!

Još jedan NORMALAN dan

Bon Appetit

Desilo se sigurno svakom da ustane jedno jutro i krene npr. na posao sa osećajem potpuno bezrazložnog zadovoljstva. Ide ti loše u životu, izgubio si nasledstvo u kladionici, radiš dosadan i smrdljiv posao ali bez obzira na sve, to jedno jutro ništa nije važno. Jednostavno se probudiš, sunce sija, trava raste, a ti nešto kao naspavan (iako si recimo spavao svega pet sati), odmoran, čio, spreman da poneseš sav teret ovog sveta na leđima. Kreneš tako na posao i recimo na putu do kancelarije dok stojiš i čekaš zelenka na semaforu, neki ćelavi debeli izrod od čoveka zapuca se u tvog juga s leđa, onako posred srede. I ništa. U prosečnom, da kažem redovnom danu, izašao bi napolje i nabo ćelavka na koleno a onda bi ga spakovao u auspuh, ali tog veselog divnog dana – ništa.

Izađeš iz auta i dok se on izdire na tebe ti mirno sa osmehom diplomatski rešavaš situaciju: „Nije problem gospodine, ja ću to platiti, kriv sam priznajem. Prišunjao sam vam se od napred nekako slučajno i zapucao svoj gepek u vaš motor. Kad čovek pogreši mora da prizna i plati štetu.“

Stigneš nekako na posao i umesto standardnog svakodnevnog posla računovođe koji se pretežno obavlja na računaru, dočeka te šef sa obaveštenjem da je sistem u kvaru i da su svi iz računovodstva danas prekomandovani u kamenolom da ručno tovare kamene blokove u kamione. Ti ništa, onako u fazonu: „oduvek sam hteo da saznam kako je bilo egipatskim robovima za vreme faraona“. I tako šta god da se desi, bolesni optimizam nikako da se potroši. Nekako ga uvek ima u rezervi. Imam utisak da bih kad bi se našao u avionu koji se strahovitom brzinom survava u Atlantik, stavio pojas za spasavanje, i opušteno nastavio da pijem šoljicu čaja (sa dve kocke šećera) pod sloganom: BITNO JE NEPANIČITI JER TAKO SE GUBI GLAVA.

Šta je to što usred opšteg ludila i crnila, razbija sve negativno i donosi nam talas mahnitog optimizma? Da li je to nešto što prethodni dan pojedemo u supi ili možda glava pušta sebi neke dobre filmove? Kako do toga dolazi?

Nemam odgovor ali bilo bi lepo da ovo postane pandemija ekstremno širokih razmera. Čini mi se da bi svet bio znatno lepše mesto za život.

Ma možda je to od dobrog piva ili dobre vutre…

Kroasan vila (staroslovenski- вилошка кроаснатковка)

Crtež pronađen u prvom broju "Srbskonarodnog zbornika"

Biće iz drevne srpske mitologije, pretežno vezano za Srbe u rasejanju, koji svoj  ‘leb zarađuju pod suncem tuđeg neba. Po starim predanjima (isto tako starih) naših dedova i baba, ona se pojavljuje rano izjutra kad narod pođe na posao i kad već  krene da radi. Dolazi iznenada sa rosfraj tacnom punom kroasana, nekada slatkih, nekada slanih a nekada i sjednim i s drugim. Dakle sa dve tacne. Što je ređi slučaj. Ona hrani jutrom onemoćao i gladan narod sa kroasanima čudnih moći. Poput Vilin-hleba, ovi kroasani podižu nivo šećera u krvi i na taj način daju energiju onom koji ih konzumira, u svega nekoliko minuta, jer se praktično i ne vare. Važno je napomenuti da osmehom podiže raspoloženje posrnulih srbskih radnika i daje im snage da preguraju jutro.

U većini priča o Kroasan vili, ona je opisana kao vesela i hitra žena, veselog osmeha i piskavog glasa, te omalenog rasta. U nekim pričama ona ima i plavu kecelju dok u nekim nema. Takođe postoje razlike i neslaganja u opisima kroasan vile u srbskim i ruskim predanjima. U srbskim opisima, ona pored već svega nabrojanog zna da puši i cigaretu dok nudi kroasane a ume i da bude neraspoložena. U tom slučaju ume svojim prodornim piskavim glasom da ošteti sluh nevinom narodu i da ih gađa priličnom tvrdom tacnom od rosfraja. Srbski radnici, često, da bi odobrovoljili ovu ćudljivu pojavu, pale sveće i ostavljaju komadiće kroasana, ali i prljave tanjire i čaše u ofisu tj. na mestima gde se najčešće skupljaju i jedu.

U ruskim narodnim predanjima ona je tamnije kože, kosih očiju, omalena, zubata i ekstremno dosadna pojava. Stalno prati ljude i polira im escajg a gotovo nikada ih ne nudi kroasanima. To je razlog što je u ruskim pričama poznata i kao Escajg vila ili vila Poliročka. Kažu da kad se ona naljuti koristi tehniku „No speak“ koja podrazumeva da se ne obraća i  ne komunicira sa svojim sledbenicima.

Odlomak iz knjige „Moderna mitologija drevne Srbije“ od Vlajka Sumetice

Kalimero: Spavanje je bitno za zdravlje

Dobar san i dovoljno sati provedenih spavajući suštinski su bitni za dobro raspoloženje, smeh i mladolik izgled. Ove informacije možete naći u svakom magazinu koji se bavi temama poput zdravlja, lepote, fitnesa i sl. Ono što ne piše nigde a što vam Kalimero nesebično otkriva jeste da je neophodno, uz već pomenute savete, ali ponavljam neophodno popiti nekoliko piva pred spavanje. Neka ispitivanja nedavno sprovedena u Grčkoj na ostrvu Rodos a među sezonskim radnicima u turizmu pokazala su da su svi radnici koji su uzimali pivo pred spavanje bolje spavali i naravno bolje izgledali nego oni koji nisu pili pivo.

Iz ovog istraživanja Kalimero nepogrešivo zaključuje i otkriva vam sledeće:  Pijte svaki dan pivo ali u umerenim količinama jer će vas opustiti, podmladiti i ojačati. Za dame preporučena dnevna (tačnije večernja) doza je 3 pivkana od pola litre a za muškarce 4 ista komada.

Dobro dođe i da imate čistu posteljinu i prijatan krevet, mada je to manje važno.

„Izraelski stol“

 

 

 

 

 

 

 

 

 

„Izrelski stol“  naziv je ove slike koju možete videti svako veče u galeriji „Ambrossia“ a u okviru hotela Rodos Palace. Autor je mladi slikar Đole Kalamare. Slika rađena u tehnici ulja na platnu  (oil ke naperon), dimenzija je 1200 x 1800 uljanih piksela.

Rađena vrlo živopisnom tehnikom  razmazivanja rukom, slika predstavlja večeru jednog u svemu prosečnog para iz Izraela u isto tako običnoj, prosečnoj večeri (iako izgleda kao da im je poslednja). Na sebi svojstven način, ovo fantastično delo mladog Kalamareta prikazuje elementarnu nekulturu jednog naroda i iskonske muke drugih naroda da to za njima počiste.

Kalimero

Kalimero

Grčko kamen-jaje, proniklo iz jedinstvenog sudejstva mora i vetra, stvoreno neumoljivim silama prirode, otkrilo se meni, smrtnom grešniku u bezgrešnoj viziji boga i njegovih čistih namera – Kalimero. Jednostavno rečeno savršeno jajoliki kamen nađen na  ružnoj i previše kamenitoj plaži.

Ipak Kalimero je odsada tu sa nama i prenosi svoju poruku, jasno i glasno. Iz njega izvire sva mudrost Antičke Grčke.  Nova filmska zvezdica, spremna da zaseni i najjače asove nemog filma.

Prve avanture Kalimera dolaze USKORO!!!

Mrzim Facebook, volim FB

Govno jebeno je FB jer svi  u svetu su navučeni na njega sem malog broja ljudi koji svojevoljno napuštaju komp komunikaciju, zamenjujući je glasom i dodirom (bezvezni toucheri ) glorifikujući retroizam. (Šta sam sad nalupao bog te jebo?) Kao emocije, fizički dodir, pipkanje po bradavicama, trljanje telo od telo, stapanje umova, bičevanje s trskom po golom dupetu, sve je to po  mišljenju nekih nerazboritih i naivnih umova u suštini suvišno. Da, logično je da te kažnjavaju ignorisanjem određenog komentara ili da ti lajkuju sveže uneseni status : “ Boli me guza a nisu hemeroidi“ jer nisam dovljno pratio šta se dešava u tom delu „kosmosa“.   Odem u klonju i brzinom teleportacije istrčim napolje, još uvek ophrvan miomirisom minulog rada, da  objavim sliku mog prvog ovogodišnjeg „cevovodnog nosača aviona“ sa propratnim komentarom : “ Jedva sam ga porinuo!“. Skoknem po pivo do radnje i opet FB :  „Pivo nije bilo ‘ladno. Ne volim toplo pivo.“  Pred spavanje obavezno apdejtovati status: “ Sad spavam. „

Da li je Ok da se u jednoj sobi nađe 15-tak ljudi koji horski ćute i svi ko jedan blenu u ekran njihovih laptopova, kao neka zombificirana masa bezličnih klonova, ne primećujući jedni druge ako nisu prijatelji na Fejsu?  Gde je onaj stari dobri ljudski dodir, glas, pogled u oči? Ili je možda lakše da se krijemo iza ekrana i izmišljenog statusa, kreirajući neki svoj nedosanjani alter ego ili barem za trideset odsto pimpujemo svoju realnost? Je li to zapravo u ljudskoj prirodi? Hoće li nove generacije ljudi postati hibridni asocijalni teledirigovani teletabisi koji komuniciraju preko antena na glavi i FB-a?

Ne znam i nadam se da neću ni saznati jer toliko ne želim da živim ali da mi se čini da idemo u tom pravcu, čini mi se. Smrdljivi fejs je postao oružje za izopačenje ljudske rase umesto da bude prava benefit napredka naše civilizacije. A to je postao samo zato što ljudi vole da preteruju. Umereno korišćenje ove Cukebergove paklene naprave, bilo bi blagotvorno jer samo poboljšava komunikaciju, spaja kontinente, briše kilometre. A šta to ljudi pa rade umereno?

Ništa zato. Ima još uvek nas koji će uvek izabrati da popiju pivce sa prijateljem ispred neke samoposluge nego da se „druže“ sa „friendsima“ iz friends liste po nekolik sati ,i pri tom to ne apdejtuju kao novi status. Živelo pivo, živeo alkohol i daj gajbu.

Grčka Stela dobro nam je sela

 

 

 

 

 

 

 

 

Stella Artois – belgijsko najkomercijalnije pivo , proizvedeno u Grčkoj po licenci, ovogodišnji je hit, definitivno!!!

Po ceni od 90 euro centi za limenku od pola litre, nikog nije briga zašto Grčka prodaje ostrva i što mora da se proda pola države da se ispliva iz jame govana.  Bolja preporuka od ove ne postoji.

Samo sabiješ pet, šest hladnih limenki i boli te kurac što štrajkuje cela zemlja.

Ekipa jebenih konobara-tegljača iz Srbije pozdravlja ovogodišnji break-true helenske republike i poručuje: „Popićemo more Stele i ovaj daj pivo bre!!!“